U Madridu se od 2. do 13. decembra održava COP25, konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama koja ima tradiciju dugu 22 godine, ali se svaki put suočava sa novim izazovima. Ovogodišnji skup se već sada može nazvati istorisjkim. Osim što je najbrže organizovan jer je pre samo mesec dana doneta odluka da ne bude održan u Čileu usled tamošnjih masovnih protesta zbog socijalne nejednakosti, ovaj sastanak svetskih zvaničnika je i poseldnji događaj ove vrste pre 2020. godine koja je ključna za mnoge ciljeve.
Iako rok do kog većina zemalja planira da postigne ugljeničnu neutralnost još uvek deluje relativno daleko i nalazi se tri decenije od nas, neophodno je da važne odluke budu donesene već sada kako bi postojala šansa da ovaj cilj bude ispunjen.
Konkretno, države koje su potpisale Pariski sporazum bi pet godina nakon njega, odnosno sledeće godine, trebalo da objave svoje nove planove šta će preuzeti po pitanju klimatskih promena i kako će smanjiti svoje emisije. Ovo će biti prvi presek od početka sprovođenja Pariskog sporazuma i prilika da vidimo gde se svet nalazi kada je u pitanju zaustavljanje zagrevanja.
Pored ovih planova, poznatih kao „doprinosi na nacionalnom nivou” (NDC), urgentno je rešiti i neke nedoumice koje postoje u Pariskom sporazumu a oko kojih na prošlogodišnjem COP događaju u Katovicama nije postignut dogovor.
U fokusu događaja
Madrid je ovih dana mesto okupljanja donosilaca odluka iz čitavog sveta, a osnovni cilj je da se usklade politike pojedinačnih država sa ambicijama da se što pre i u što većoj meri pređe na obnovljive izvore energije i da se globalni porast prosečne temperature održi u granicama određenim Pariskim sporazumom.
Kao jedan od ključnih problema kojima učesnici konferencije treba da se pozabave prepoznati su „doprinosi na nacionalnom nivou”. Naime, nakon ovog skupa trebalo bi da bude jasnije od kojih zemalja se može očekivati da sastave svoje planove u sledećoj godini, ali i da se postigne dogovor koliki je njihov implementacioni period. Drugi veliki problem predstavlja uspostavljanje „tržišta ugljenika” čija pravila treba bolje definisati kako ne bi donelo više štete nego koristi.
Pored ove dve velike teme, na konferenciji će biti iznova razmotren Varšavski međunarodni mehanizam za gubitak i štetu (WIM) koji je uspostavljen 2013. ali treba razmotriti koliko je bio i koliko može biti efikasan. Ovaj mehanizam je nastao sa ciljem da se prepoznaju gubici i štete koji su posledica klimatskih promena nastalih usled ljudskog delovanja, a naročito u zemljama u razvoju koje ne mogu da se izbore protiv posledica klimatskih promena bez finasijske podrške. Sada je neophodno utvrditi kako ovaj mehanizam funkcioniše, kako se može unaprediti i koje od bogatih zemalja žele da učestvju u pružanju podrške.
Trgovina ugljenikom
Ideja iza trgovine ugljenikom je jednostavna: svi moraju da smanje emisije, ali nije svima jednako lako to da urade. Zato treba omogućiti veću fleksibilnost i napraviti „tržište ugljenika”, tj. trgovinu dozvolama za emitovanje gasova sa efektom staklene bašte sa jedne strane i mogućnost država i kompanija da svoje emisije nadoknade time što će uložiti u projekte koji dovode do smanjenja emisija.
Mehanizam „tržišta ugljenika”, je zboog svoje pozicije u Pariskom sporazumu, poznat i kao član 6 i predstavlja jedan od najvećih problema o kojima će se diskutovati u Madridu. Početna ideja je da ovakvo tržište pomogne svima da smanje emisije ugljenika i da to učine sa što manjim ekonomskim gubicima, ali pravila još uvek nisu jasno postavljena. Vremena za gubljenje nema, utoliko pre što se po pravilima ovog tržišta već igra.
Čitav sistem počiva na „karbonskim kreditima” koje mogu kupovati vlade ili privatni sektor. Strane koje su postigle dogovor da na ovom tržištu učestvuju treba da određen novčani iznos, srazmerno količini ugljen-dioksida koju su emitovale, uplate za razvoj projekata koji doprinose smanjenju emisije. Na primer, ovaj novac može otići za novu elektranu sa obnovljivim izvorom energije ili obnavljanje šuma. Ono što je ovde važno napomenuti jeste da se ti projekti najčešće realizuju u zemljama u razvoju gde je jeftinije sprovesti ih.
Međutim, ne postoji saglasnost oko toga kako treba regulisati ovo tržište niti se svi slažu da ono zaista donosi globalnu dobrobit. Već neko vreme postoji bojazan da bi ovaj način trgovine neke države mogao da odvrati od težnji da smanje svoje emisije ugljenika ukoliko im je jednostavnije da uplate novac. Jedan od strahova koji postoje jeste i da bi ovo pružalo lažnu sliku o smanjenju emisija i da bi dovelo do zabuna u računanju.
Ko je spreman za 2020. godinu?
U vreme kada je postignut Pariski sporazum, države potpisnice su predale svoje „doprinose na nacionalnom nivou” i tada je dogovoreno da za pet godina treba da sastave nove. Međutim, još uvek nije izvesno ko će to zaista i uraditi i koliko će ti planovi biti ambiciozni. Jedina zemlja koja je do sada predala svoj plan su Maršalska ostrva. Takođe, i među onim zemljama koje obećavaju da će to učiniti u predviđenom roku, ima dosta malih i srednjih zemalja čije su emisije gasova sa efektom staklene bašte ipak, globalno gledano, skromne.
Ipak, među onima koji će izaći sa svojim ambicioznim planovma, ima i prijatnih iznenađenja kao što su Južnoafrička republika u kojoj je uglaj trentno dominantan izvor energije, i Norveška koja je zemlja nafte i gasa a želi da emisiju ugljenika do 2050. smanji za 80 do 90 odsto u odnosu na 1990. godinu.
Najveća strepnja vlada u pogledu odluka koje će doneti SAD, Brazil i Australija, u kojima je nestabilna i politička klima, a od Kine, Japana, Indije i Evropske unije još uvek drže sve opcije otvorenim, pa bi do naredne konferencije one mogle da sastave optimistične planove, ali i da ostanu i dalje u starim okvirima.
Što se odluka Evropske unije tiče, predsednica Evropske komisije Urusla von der Lejen rekla je prvih dana konferencije u Madridu da će nova strategija pod nazivom Evropski zeleni dogovor smanjiti emisije i u isto vreme omogućiti otvaranje novih radnih mesta. Osim toga, očekuje se da u martu bude predstavljan prvi evropski zakon koji govori o karbonskoj neutralnosti kao cilju koji treba dostići do 2050. godine, a o njemu će se govoriti i poslednjih dana konferencije u Madridu.
